Izostajanje iz škole - Modul 4

2.2. ANKSIOZNOST

Kada su ljudi anksiozni, obično se upuštaju u veoma plitko disanje koje malo doprinosi oksigenaciji tela. Ljudi koji su anksiozni imaju tendenciju da više zadržavaju dah (obično drže usne zatvorene dok izdišu; ili izgledaju stisnutih usana dok rade). Drugi mogu kratko i brzo udahnuti (ovo pušta ugljen-dioksid, ali ne ulazi mnogo kiseonika). Ovo ne pomaže telu ili umu da se oseća mirno i opušteno.

 

- Smernice za upravljanje anksioznošću, posebno kada se učenik plaši određenih konteksta, predmeta ili situacija

U nastavku navodimo neke smernice kako biste mogli da se nosite sa anksioznošću, nije potrebno čekati da se pojave preplavljujuće situacije u kojima je teško nositi se sa anksioznošću ili stresom, ponekad je korisno predvideti one situacije za koje smo posmatranjem shvatili da mogu da izazovu situacije anksioznosti. Zato je važno naučiti i vežbati veštine opuštanja:

o  Kontrolisano disanje: podučavajte i modelirajte kontrolisano disanje (4 sekunde udisaja kroz usta i 7 sekundi izdisaja). Zamolite dete da sedne ili legne i dajte mu sledeća uputstva:

▪       Stavi jednu ruku visoko gore na grudi, a drugu niže tik iznad pupka/oko dijafragme.

▪       Lagano udahni duboko kroz nos dozvoljavajući svom telu da reaguje prirodno, a zatim polako izdahni vazduh na usta.

▪          Obrati pažnju šta se dešava sa tvojim rukama. Da li ti se donja ruka pomera? Odlično, ovo pokazuje da dišeš i puniš sva svoja pluća. Ako plitko udišeš, biće malo pokreta.

▪          Trebalo bi da vidiš kako se obe ruke kreću: donja ruka treba da se kreće ka tvojim leđima dok udišeš i dok izdišeš. Gornja ruka se podiže dok udišeš i spušta dok izdišeš.

▪          Ako ne osećaš pomeranje, pokušaj da dublje udahneš i pusti stomak da se lagano izbaci dok izdišeš.

▪          Vežbaj ovo nekoliko puta

▪          Udahni polako, nežno udišući neprekidnim dahom

▪          Napravi kratku pauzu

▪          Pre nego što polako izdahneš/izdahneš

▪          Ponovo napravi pauzu i odvoji malo vremena da osetiš pritisak ruku na svoje telo (ovo smiruje telo i zaustavlja bilo kakvu akciju brzog disanja).

 

o  Tehnike vizualizacije:

Mašta je veoma moćna. Radi se o tome da jasno razmišljamo u slikama, da vidimo sebe kako doživljavamo te željene situacije i senzacije.

Primer: učenik sa autizmom se plaši da prođe hodnikom škole, jer ima previše ljudi i oseća pritisak da se oseća posmatranim, tehnika bi bila da ga ova situacija prati u mašti.

▪            Prenesite situaciju na vrlo specifičan način u kojem će učenik osećati sve više snage i moći kako se ne bi osećao neprijatno jer ima ljudi u blizini.

▪            Neka pogleda detalje kako bi pronašao distraktore, kao što je npr. boja cipela ljudi.

▪            Neka primeti da ostali ljudi u sali pričaju a da ga ne primećuju.

 

o  Slušanje muzike:

Pevanje pesme ili slušanje muzike pomažu da se smanji anksioznost. U slučaju straha ili izbegavanja predmeta, ovo može da stvori pozitivne emocije koje se mogu povezati sa tom temom. Neophodno je uzeti u obzir i posmatrati da li se dešava ono što očekujemo, jer je kod nekih učenika sa autizmom potrebno kontrolisati jačinu muzike ili tonova (ponekad previsoke) jer mogu da imaju akustičnu hipersenzitivnost.

 

o  Emotivne slike:

Može biti od pomoći deci koja imaju problema sa opuštanjem. Primer bi bio da dete peva pesme sa temama koje naglašavaju hrabrost i snagu. Takođe može crtati situacije u kojima se pozitivno i hrabro suočava sa situacijama koje ga/je plaše.

 

o  Modelovanje:

Ova strategija je veoma korisna kada se učenik plaši određenih konteksta, situacija ili materijala

▪       Video modelovanje: snimite osobu uzrasta sličnog uzrastu učenika gde se u “videu” vidi da ta osoba izvodi tu radnju ili aktivnost koja izaziva strah (prilazi predmetu ili situacijama od kojeg se plaši ili stupa u interakciju sa njim).

▪       Participatorno modelovanje: ovo je modelovanje uživo zajedno sa školskim mentorom ili vršnjakom koji fizički vodi učenika i prati ga da izvrši tu aktivnost, ili da se približi predmetu ili situaciji od kojih se plaši.

 

o  Sistematska desenzibilizacija je najčešće korišćena metoda u lečenju dečijih strahova.

▪       Napravite listu sa učenikom, nabrajajući stvari od onih koje izazivaju malu brigu do onih koje izazivaju veliku nevolju. Na primer, ako se plaši da izađe u dvorište i ne nađe nikoga koga poznaje:

●     “Izaći ćeš u školsko dvorište i srešćeš razred daleko od mesta na kojem se nalaziš”

●     “Izaći ćeš u školsko dvorište i videćeš da je tvoj razred zauzet razgovorom sa nekim dečacima koje poznaješ”

●     “Izaći ćeš u školsko dvorište i videćeš da je tvoj razred zauzet razgovorom sa nekim dečacima koje ne poznaješ”

●      “Izaći ćeš u školsko dvorište i videšeć samo jednu osobu iz tvog razreda.”

▪       “Izaći ćeš u školsko dvorište i nećeš moći da nađeš svoj razred i bićeš nervozan jer ne znaš šta da radiš“

▪          Pomozite detetu da se opusti, a zatim razgovarajte o njegovim strahovima redosledu od stvari koje izazivaju malu brigu.

▪          Tražite superviziju pre nego što pokušate ovaj pristup

▪          Koristite skalu za crtanje gde mogu da ukažu na nivo stresa ili zadovoljstva u svakoj situaciji, to bi moglo biti korisno (primer je Buronova i Kertisova Incredible 5-point Scale).

 

Uobičajeno je da su učenici sa autizmom u stalnom stanju brige, u nekoj vrsti stalnog stanja pripravnosti. Od problema povezanih sa čulnom interpretacijom (buka, temperatura, taktilni osećaji, mirisi…) koji mogu da poremete ili zasite njihova čula, do ispravnog tumačenja opšteprihvaćenih društvenih uloga (od sarkazma, telesnog izraza, doslovnosti ili dvostrukog značenja, ukratko, nešto što je za većinu ljudi naučeno od detinjstva, za ove ljude to je nešto ne samo što je teško razumeti, već stvara stanje kontinuiranog nivoa krutosti). I ova stalna napetost stvara emocionalna stanja koja dovode do napada anksioznosti, depresije, frustracije, parasomnije i somatizacije, između ostalog.

Somatoformne poremećaje karakteriše hronično prisustvo fizičkih simptoma, koji se ne objašnjavaju nikakvom fizičkom bolešću. Svi podtipovi somatoformnih poremećaja dele jednu zajedničku osobinu; preovlađivanje i postojanost neobjašnjivih somatskih simptoma povezanih sa značajnim stresom i pogoršanjem.

Važno je uzeti u obzir i ovaj poremećaj, prisutan ponekad na početku izostajanja učenika sa autizmom iz škole, uz ispoljavanje fizičkih simptoma, kao što su: bolovi u stomaku, glavobolje, alergije... Poznavajući ovaj poremećaj, strategije delovanja mogu biti:

o  Tretmani ili tehnike za smanjenje anksioznosti i stresa, kao što su oni o kojima smo ranije govorili.

o  Pozitivna sugestija: Somatski simptomi se poboljšavaju uz „pozitivnu” sugestiju o definitivnoj dijagnozi, u poređenju sa „negativnom” sugestijom o neizvesnosti dijagnoze i ishoda.

o  Dajte biomedicinska objašnjenja za simptome i započnite psihosocijalni razgovor kada se učenik požali na njih.

Vođene slike: Napravite sliku koja predstavlja simptom u njihovom umu, a zatim neka je menjaju da postane „kako bi trebalo da bude“ (posebno za gastrointestinalne poremećaje)