Izostajanje iz škole - Modul 4

1. GLAVNI RAZLOZI

1.1. FAKTORI RIZIKA I PRVI ZNACI UPOZORENJA

Teorijski pristupi i istraživanja o izostajanju sa nastave i napuštanju škole fokusirali su se na različite aspekte procene faktora rizika i sprečavanja izostanaka iz škole. Dakle, rezultati pokazuju sledeće faktore rizika u zavisnosti od analiziranih aspekata: društveni i porodični faktori, pojedinac, karakteristike učenika, njihovo akademsko ponašanje i škola.

• Društveni faktori rizika: ako su učenici pripadnici manjinske rase/etničke pripadnosti, manjinskog jezika, niskog socio-ekonomskog statusa, porodične strukture ili ako je nivo obrazovanja roditelja nizak.

• Faktori rizika u porodici: siromaštvo i socijalna nesigurnost, porodice sa jednim roditeljem, nestrukturirane porodice, socijalno rizično ponašanje u porodici, nedostatak discipline i roditeljske kontrole, zanemarivanje, porodični događaji kao što su razvod ili razdvajanje, gubitak ili žalost, mentalno i fizičko blagostanje roditelja - prisustvo anksioznost kod roditelja.

• Faktori rizika vezani za pojedinca: nemaju vezu sa vršnjačkom grupom van škole, prisutni su asocijalno ponašanje, izolacija u razredu, nasilne situacije, nizak intelektualni kapacitet, produžena ili teška bolest.

• Akademski faktori rizika: niske ocene, loš prosek, nizak akademski uspeh, niska obrazovna očekivanja, rano ponavljanje kurseva ili problemi u ponašanju, pritisak nastavnih planova i programa ili kognitivnih zahteva.

• Škola: klima i odnosi između nastavnika i učenika, ne negovanje odnosa među jednakima, prelazak u srednju školu, nedostatak dobre komunikacije roditelja i škole.

Tradicionalno, smatra se da su učenici odgovorni za svoju odluku da izostanu iz škole ili napuste školu, što znači okrivljavanje žrtava, oslobađanje škole ili konteksta jer ne mogu ništa da urade u vezi sa spoljnim faktorima rizika (siromašna porodica, nedostatak veština ili intelektualnog kapaciteta za akademski uspeh ili ne vrednovanje obrazovanja...). Ove atribucije odgovornosti prema ličnosti, u ovom slučaju odsutnog učenika sa autizmom, koji se generalno smatra „neodgovornim“, čini da su neki učenici ponekad ubeđeni da stvari stoje tako, da im je to u prirodi. Ova konvencija je u psihologiji poznata kao samoispunjavajuće proročanstvo.

Bilo bi jednako pogrešno kriviti isključivo društvo, porodice ili učenike, kao i da je škola isključivo odgovorna za izostanak. Uključivanje svih društvenih učesnika je od suštinskog značaja za, s jedne strane, poznavanje faktora rizika, njihovo uzimanje u obzir i mogućnost njihovog ublažavanja, a s druge strane, rano intervenisanje kada se otkriju prvi znaci:

1.2. PODLOŽNOST UČENIKA SA AUTIZMOM IZOSTAJANJU

Kao što smo ranije spomenuli, postoje određeni faktori rizika za izostajanje koji učenike sa autizmom čine posebno osetljivim (podložnim). Faktori povezani sa pojedincem su posebno relevantni. Već smo spomenuli u prethodnim modulima specifične karakteristike osoba sa autizmom i važno je identifikovati jer ih one mogu učiniti podložnijim za izostanke.

-     Društvena komunikacija: nedostatak socijalnih veština da bi imali zadovoljavajuće međuljudske odnose, često čini da se izoluju od svog razreda i nemaju osećaj pripadnosti razredu.

-     Restriktivna interesovanja: neobična interesovanja i veoma visokog intenziteta, čine da ponekad interakcija između vršnjaka i osoba sa autizmom nije adekvatna jer ne mogu da dele ista interesovanja na istom nivou

-     Teškoće u neverbalnoj komunikaciji: neadekvatna interpretacija šala i ironije čini da ne prepoznaju kada ih maltretiraju.

-     Kognitivna rigidnost i teškoće u prilagođavanju promenama dovode do toga da imaju veći nivo anksioznosti, što može dovesti do toga da budu razdražljiviji i da se ponašaju neprikladno.

-     Hiper ili hipoosetljivost na određene zvukove, teksture, dodire... takođe čini da nivo anksioznosti koji osobe sa autizmom moraju da podnose bude viši nego kod njihovih vršnjaka.

1.3. SKALE IZOSTAJANJA

- ‘School Refusal Assessment Scale - Revised’ (SRAS-R). Kearney and Silverman (1990)

Ovo je instrument koji su Kernej i Silverman razvili za identifikovanje varijable zadržavanja ponašanja odbijanja škole, uključujući dimenzije negativnog i pozitivnog potkrepljenja. Sastoji se od 24 pitanja koja mere učestalost sa kojom dete doživljava emociju i ponašanje u vezi sa pohađanjem škole. Potrebno je oko 10 minuta da se kompletira i dizajniran je za upotrebu kod dece stare 5 i više godina.

- ‘Emotionally-Based School Refusal’ (EBSR). West Sussex County Council Educational Psychology Service (2004)

Ovo nije skala za merenje izostajanja kao takvog, već predstavlja listu faktora rizika koji mogu ukazivati na to da dete razvija EBSR. Ova lista je zasnovana na istraživanju i iskustvu praktičara. Ova lista se može koristiti kao indikator. Posebno je indikovana za izostanke u školskim tranzicijama.

Mladi ljudi koji imaju EBSR pokazuju povećanu osetljivost na školska iskustva nad kojima ne mogu zadržati ličnu kontrolu. Njihova anksioznost može uticati na učinak, pohađanje škole i društveni kontakt u školi i može se razviti u strah od društvenih aktivnosti van škole i do izolacije, čak i unutar porodice.

- School Non-Attendance ChecKlist (SNACK). Heyne et al. (2019).

To je kratak instrument, u skladu sa potrebom pragmatičkih mera. Postoji 14 mogućih odgovora za izostajanje koji su podeljeni na: bez problematičnog izostajanja, odbijanje škole, izostanak, napuštanje škole i isključenje iz škole i otvorene stavke iz drugih razloga. SNACK ne ukazuje na specifične intervencije na način na koji to čini SRAS. Za praktičare, preovlađujuća funkcija SNACK-a je da podrži efikasnu identifikaciju tipa(-ova) SAP-a u datom slučaju, da olakša fokusiraniju procenu, zauzvrat podržavajući konceptualizaciju slučaja i intervenciju.

1.4. POSLEDICE IZOSTAJANJA

Ako učenici sa autizmom duže odsustvuju iz škole, to može dovesti do:

-     Slabog akademskog učinka: učenici koje češće odsutnodsustvujui mogu se suočiti sa okolnostima koje dovode do toga da ispolje ponašanje (npr. nedostatak motivacije) koje takođe šteti rezultatima ispita. Takođe oni propuštaju prilike za učenje i znanje. Ovo takođe postavlja presedan za smanjenje ili gubitak poverenja i samopouzdanja, što često postaje začarani krug.

-     Gubitka strukture u danu i manje rutina: navika ranog jutarnjeg ustajanja nestaje, učenik se budi veoma kasno i gubi naviku spavanja (mogu se pojaviti poremećaji spavanja). Pokušava da svoje slobodno vreme zaokupi aktivnostima slobodnog vremena (npr. gledanje televizije, korišćenje računara ili video igrica i/ili društvenih medija). Ove aktivnosti često sprečavaju povratak u školu jer nisu izazovne i ne izazivaju anksioznost u poređenju sa društvenim situacijama u školi. Zbog toga se učenici osećaju udobno i bezbedno u svom okruženju sa malo promena i malo iznenađenja.

-     Nesposobnosti da se učenik nosi sa razvojno normalnim izazovima. Ovo takođe čini da se osećaju drugačijim od svojih vršnjaka, stičući negativno poimanje o sebi. To može dovesti do straha od škole, straha od neuspeha i preteranog perfekcionizma, što stvara veoma visok nivo anksioznosti. Njihova anksioznost se povećava jer se za to retko sprovodi određena intervencija, a ima tendenciju da se intenzivira svaki put kada se od njih traži da urade nešto izvan njihove zone komfora (npr. odlazak u školu, druženje ili putovanje)

-     U vezi sa gorenavedenim, učenici se sve više društveno otuđuju i teže sklapaju prijateljstva. Kada moraju da rade u timu, trpi njihova socijalizacija i veoma je teško nositi se sa tim.

-     Što je veći broj dana odsustvuju iz škole ili što više puta odsustvuju, javlja se jači osećaj straha u iščekivanju situacija koje bi mogle da izazovu izolaciju, neizvesnost šta će se desiti kada se vrate, mišljenja koje će drugi imati o njima ili ponašanja i razmišljanja svojih vršnjaka.

-     Povećane agresivnosti: kada se osećaju ugroženo i primorani su da idu u školu, koriste agresivnost ili bežanje kao odbrambeni mehanizam usmeren na roditelje ili podršku odraslih.

-     Upuštanja u preranu seksualnu aktivnost.

1.5. KAKO ODRŽATI DOBAR ODNOS SA PORODICOM

Kada učenik izbegava ili odbija da ide u školu, situacija kod kuće može biti nepovoljna za sve ukućane. Roditelji su često očajni i mogu se osećati krivim ili kriviti sebe za anksioznost i nevoljnost svog deteta da pohađa školu. Neke od strategija za pomoć su:

-     Pozitivna i konstruktivna forma uključivanja u porodicu je ključni faktor u prevazilaženju situacija izostajanja.

-     Ostvarite rani kontakt sa porodicom kako bi se razgovaralo o nevoljnosti učenika sa autizmom da pohađaju školu i bilo kojim faktorima koji su tome doprineli po mišljenju porodice.

-     Razvijte znanje o podršci i resursima koje bi članovi porodice mogli da koriste da pomognu u rešavanju pitanja relevantnih za anksioznost dece sa autizmom.

-     Sretnite se sa porodicom na neutralnoj teritoriji ili kod kuće gde postoje porodični problemi sa školom.

-     U školi treba identifikovati ključnu osobu sa kojom porodica može da kontaktira. Važno je da je to neko ko poznaje učenika i da relativno brzo odgovara na telefonske pozive.

-     Održavajte redovni telefonski kontakt roditelja sa školom radi praćenja, informisanja i razmene pozitivnih informacija o učenikom.

-     Iskomunicirajte sa roditeljima specifične potrebe i briga oko učenika, na primer: smeštanje u određeni razred, raspored sedenja, zabrinutost oko određenih časova ili nastavnika.

-     Budite istrajni u dogovorenim ciljevima, uprkos svim zastojima, nemojte stalno tražiti „nova rešenja“.

-     Budite pripremljeni za poteškoće ili “ponavljanje problema” nakon prirodnih pauza, na primer: praznika ili bolesti učenika.

-     Fokusirajte se na pozitivne aspekte školskog života i ohrabrujte sve male korake ka pozitivnom napretku.

-     Ohrabrite roditelje da svakog dana pitaju šta je prošlo dobro radije nego šta je bilo loše u školi.

-     Roditelje treba ohrabriti da dozvole školi da se bavi pitanjima koja se javljaju u školi.

-     Roditelji i nastavno osoblje treba da imaju na umu da neki učenici mogu imati specifične strahove u vezi sa školskom okolinom koji se ne javljaju u drugim oblastima njihovog života.

-     Ohrabrite roditelje da iskoriste sve vidove podrške koju mogu imati u zajednici - na primer: drugi članovi porodice, prijatelji, komšije, itd.

-     Programi reintegracije treba da budu fleksibilni, kreativni i individualizovani da odgovaraju svakom učeniku.

-     Reintegracija treba da se odvija odgovarajućim tempom; važno je ne očekivati previše prerano.

-     Svi koji rade sa učenikom sa autizmom moraju ponuditi dosledan i jedinstven pristup

2. STRATEGIJE I TEHNIKE

Neophodno je otkriti koji mogu biti uzroci koji mogu da podstaknu učenika sa autizmom da počne da izostaje ili kontinuirano izostaje, i pružiti podršku od prvih trenutaka, jer je rana intervencija korisna da se izbegne konsolidacija izostanaka i da se učenici ponovo uključe u nastavu.

2.1. BULING / VRŠNJAČKO ISKLJUČIVANJE

An inability to communicate certain thoughts and feelings, while bullying is not uncommon even for kids not diagnosed with ASD, there are certain characteristics of autistic children that make them an easier target for bullying. Student diagnosed with ASD may have some or all of these characteristics:

I dok buling nije neuobičajen čak ni za decu bez dijagnoze autizma, osim nemogućnosti prenošenja određenih misli i osećanja, postoje određene karakteristike autistične dece koje ih čine lakšom metom za buling. Učenik sa dijagnozom autizma može imati neke ili sve od ovih karakteristika:

o   Pokazivanje ograničene kontrolu nad onim što se dešava oko njih i situacijama u kojima se nalaze

o   Imaju osećaj neadekvatnosti i lošeg samopoštovanja

o   Imaju teškoće u razumevanju facijalne ekspresije, tona glasa i govora tela drugih ljudi

o   Socijalno su “odsečeni” od svojih vršnjaka

o   Označeni su kao “neadekvatni” od strane svojih vršnjaka ili nastavnika

o   Deluju depresivno ili samodestruktivno

-     Prevencija

Istraživanja su pokazala da se buling može sprečiti. Kreiran je “paket za prevenciju nasilja među mladima i povezanih rizičnih ponašanja” koji ima za cilj da utiče na individualna ponašanja, kao i na odnose, porodicu, školu, zajednicu i društvene faktore koji utiču na faktore rizika i zaštite od nasilja.

Strategije su dizajnirane tako da deluju zajedno i da se koriste u kombinaciji za prevenciju nasilja. Ovi pristupi, posebno usmereni na jačanje veština mladih i modifikovanje fizičkog i društvenog okruženja, pokazali su da smanjuju nasilje i uznemiravanje.

o  Promovišite porodično okruženje koje podržava zdrav razvoj: roditeljske veštine i programe porodičnih odnosa.

o  Obezbedite kvalitetno obrazovanje u ranom životu: ojačajte veštine mladih

o  Mentorski programi: školska intervencija osmišljena za rizične učenike srednjih škola koja ima za cilj razvoj kritičnih socijalnih veština, podstiče akademska postignuća i pruža pozitivna iskustva koja obogaćuju život učesnicima.

o  Kreirajte zaštitno okruženje u zajednici: modifikujte fizičko i društveno okruženje, smanjite izloženost riziku na nivou zajednice.

o  Izgradnja pozitivne školske klime: stvorite osećaj pripadnosti i osećaj da je to zaštićeno okruženje sa detaljima koji mogu proizaći iz pozdrava, načina na koji se problem rešava ili kako ljudi rade zajedno.

o  Neophodno je posvetiti sate na času učenju, od strane nastavnika i učenika, socijalnom i emocionalnom učenju, što uključuje učenje veština samosvesti, samoupravljanja, društvene svesti, odgovornog odlučivanja i upravljanja odnosima. To poboljšava emocionalno blagostanje, samoregulaciju, odnose u učionici i ljubazno i ljubazno ponašanje među učenicima. Smanjuje niz problema kao što su anksioznost, emocionalni stres i depresija; smanjuje ometajuća ponašanja kao što su sukobi, agresija, maltretiranje, ljutnja i neprijateljska pristrasnost pripisivanja; i poboljšava akademska postignuća, kreativnost i liderstvo.

-     Otkrivanje

Važno je biti upoznat sa simptomima koje učenik koji je podvrgnut bulingu obično pokazuje kako biste mogli da otkrijete ovu pojavu.

o   Neobjašnjive povrede

o   Izgubljena ili uništena odeća, knjige, elektronski uređaji…

o   Česte glavobolje ili bolovi u stomaku, mučnina ili lažiranje bolesti

o   Promene u navikama u ishrani, kao što je iznenadno preskakanje obroka ili prejedanje. Deca se iz škole mogu vratiti gladna jer nisu doručkovala.

o   Poteškoće sa spavanjem ili česte noćne more

o   Loše ocene, gubitak interesovanja za domaće zadatke ili odbijanje da idu u školu

o   Iznenadni gubitak prijatelja ili izbegavanje društvenih situacija

o   Osećaj bespomoćnosti ili smanjenog samopoštovanja

o   Samodestruktivna ponašanja kao što su bežanje od kuće, samopovređivanje ili pominjanje samoubistva

Statistike pokazuju da je prijavljeno samo 20% slučajeva nasilja u školama. Deci je teško da kažu odraslima situaciju. Posebno, učenici sa autizmom imaju veće barijere jer često nemaju komunikacijske veštine da to prenesu i zato što ne vole da se osećaju odbačeno od svojih vršnjaka i budu društveno izolovani.

-     Intervencija

Kada se sumnja na buling, kada porodica ili drugi učenici obaveštavaju da se buling možda dešava, moraju se odmah obavestiti psiholog i direktor.

o  Pratite školske procedure za prijavljivanje i rešavanje bulinga: one zavisi od svake zemlje ili regiona, postoje posebni protokoli za akciju.

o  Ohrabrite maltretiranog učenika da priča o tome šta se dogodilo. Pomaže da učenik zna da mu verujete i da ste zabrinuti.

o  Ako učenik ne može da verbalizuje šta se dogodilo, koristite metode pisanja, igranja ili crtanja.

o  Uverite druge učenike da izveštavanje o situaciji nije „tračarenje“ o drugom učeniku

Buling je od interesa za istraživače i kliničare i predloženi su različiti modeli intervencije da bi se on smanjio ili sprečio. Neki od ovih programa su fokusirali intervencije direktno na učenike koji su uključeni (tj. nasilnike/sajber-nasilnike, žrtve i posmatrače), dok drugi imaju za cilj da promene širu društvenu klimu (npr. pristupi cele škole). Neke studije su pokazale efikasniji pristup celoj školi od pojedinačnih programa, ali su oba pokazala pozitivne efekte.

2.2. ANKSIOZNOST

Kada su ljudi anksiozni, obično se upuštaju u veoma plitko disanje koje malo doprinosi oksigenaciji tela. Ljudi koji su anksiozni imaju tendenciju da više zadržavaju dah (obično drže usne zatvorene dok izdišu; ili izgledaju stisnutih usana dok rade). Drugi mogu kratko i brzo udahnuti (ovo pušta ugljen-dioksid, ali ne ulazi mnogo kiseonika). Ovo ne pomaže telu ili umu da se oseća mirno i opušteno.

- Smernice za upravljanje anksioznošću, posebno kada se učenik plaši određenih konteksta, predmeta ili situacija

U nastavku navodimo neke smernice kako biste mogli da se nosite sa anksioznošću, nije potrebno čekati da se pojave preplavljujuće situacije u kojima je teško nositi se sa anksioznošću ili stresom, ponekad je korisno predvideti one situacije za koje smo posmatranjem shvatili da mogu da izazovu situacije anksioznosti. Zato je važno naučiti i vežbati veštine opuštanja:

o  Kontrolisano disanje: podučavajte i modelirajte kontrolisano disanje (4 sekunde udisaja kroz usta i 7 sekundi izdisaja). Zamolite dete da sedne ili legne i dajte mu sledeća uputstva:

▪       Stavi jednu ruku visoko gore na grudi, a drugu niže tik iznad pupka/oko dijafragme.

▪       Lagano udahni duboko kroz nos dozvoljavajući svom telu da reaguje prirodno, a zatim polako izdahni vazduh na usta.

▪          Obrati pažnju šta se dešava sa tvojim rukama. Da li ti se donja ruka pomera? Odlično, ovo pokazuje da dišeš i puniš sva svoja pluća. Ako plitko udišeš, biće malo pokreta.

▪          Trebalo bi da vidiš kako se obe ruke kreću: donja ruka treba da se kreće ka tvojim leđima dok udišeš i dok izdišeš. Gornja ruka se podiže dok udišeš i spušta dok izdišeš.

▪          Ako ne osećaš pomeranje, pokušaj da dublje udahneš i pusti stomak da se lagano izbaci dok izdišeš.

▪          Vežbaj ovo nekoliko puta

▪          Udahni polako, nežno udišući neprekidnim dahom

▪          Napravi kratku pauzu

▪          Pre nego što polako izdahneš/izdahneš

▪          Ponovo napravi pauzu i odvoji malo vremena da osetiš pritisak ruku na svoje telo (ovo smiruje telo i zaustavlja bilo kakvu akciju brzog disanja).

o  Tehnike vizualizacije:

Mašta je veoma moćna. Radi se o tome da jasno razmišljamo u slikama, da vidimo sebe kako doživljavamo te željene situacije i senzacije.

Primer: učenik sa autizmom se plaši da prođe hodnikom škole, jer ima previše ljudi i oseća pritisak da se oseća posmatranim, tehnika bi bila da ga ova situacija prati u mašti.

▪            Prenesite situaciju na vrlo specifičan način u kojem će učenik osećati sve više snage i moći kako se ne bi osećao neprijatno jer ima ljudi u blizini.

▪            Neka pogleda detalje kako bi pronašao distraktore, kao što je npr. boja cipela ljudi.

▪            Neka primeti da ostali ljudi u sali pričaju a da ga ne primećuju.

o  Slušanje muzike:

Pevanje pesme ili slušanje muzike pomažu da se smanji anksioznost. U slučaju straha ili izbegavanja predmeta, ovo može da stvori pozitivne emocije koje se mogu povezati sa tom temom. Neophodno je uzeti u obzir i posmatrati da li se dešava ono što očekujemo, jer je kod nekih učenika sa autizmom potrebno kontrolisati jačinu muzike ili tonova (ponekad previsoke) jer mogu da imaju akustičnu hipersenzitivnost.

o  Emotivne slike:

Može biti od pomoći deci koja imaju problema sa opuštanjem. Primer bi bio da dete peva pesme sa temama koje naglašavaju hrabrost i snagu. Takođe može crtati situacije u kojima se pozitivno i hrabro suočava sa situacijama koje ga/je plaše.

o  Modelovanje:

Ova strategija je veoma korisna kada se učenik plaši određenih konteksta, situacija ili materijala

▪       Video modelovanje: snimite osobu uzrasta sličnog uzrastu učenika gde se u “videu” vidi da ta osoba izvodi tu radnju ili aktivnost koja izaziva strah (prilazi predmetu ili situacijama od kojeg se plaši ili stupa u interakciju sa njim).

▪       Participatorno modelovanje: ovo je modelovanje uživo zajedno sa školskim mentorom ili vršnjakom koji fizički vodi učenika i prati ga da izvrši tu aktivnost, ili da se približi predmetu ili situaciji od kojih se plaši.

o  Sistematska desenzibilizacija je najčešće korišćena metoda u lečenju dečijih strahova.

▪       Napravite listu sa učenikom, nabrajajući stvari od onih koje izazivaju malu brigu do onih koje izazivaju veliku nevolju. Na primer, ako se plaši da izađe u dvorište i ne nađe nikoga koga poznaje:

●     “Izaći ćeš u školsko dvorište i srešćeš razred daleko od mesta na kojem se nalaziš”

●     “Izaći ćeš u školsko dvorište i videćeš da je tvoj razred zauzet razgovorom sa nekim dečacima koje poznaješ”

●     “Izaći ćeš u školsko dvorište i videćeš da je tvoj razred zauzet razgovorom sa nekim dečacima koje ne poznaješ”

●      “Izaći ćeš u školsko dvorište i videšeć samo jednu osobu iz tvog razreda.”

▪       “Izaći ćeš u školsko dvorište i nećeš moći da nađeš svoj razred i bićeš nervozan jer ne znaš šta da radiš“

▪          Pomozite detetu da se opusti, a zatim razgovarajte o njegovim strahovima redosledu od stvari koje izazivaju malu brigu.

▪          Tražite superviziju pre nego što pokušate ovaj pristup

▪          Koristite skalu za crtanje gde mogu da ukažu na nivo stresa ili zadovoljstva u svakoj situaciji, to bi moglo biti korisno (primer je Buronova i Kertisova Incredible 5-point Scale).

Uobičajeno je da su učenici sa autizmom u stalnom stanju brige, u nekoj vrsti stalnog stanja pripravnosti. Od problema povezanih sa čulnom interpretacijom (buka, temperatura, taktilni osećaji, mirisi…) koji mogu da poremete ili zasite njihova čula, do ispravnog tumačenja opšteprihvaćenih društvenih uloga (od sarkazma, telesnog izraza, doslovnosti ili dvostrukog značenja, ukratko, nešto što je za većinu ljudi naučeno od detinjstva, za ove ljude to je nešto ne samo što je teško razumeti, već stvara stanje kontinuiranog nivoa krutosti). I ova stalna napetost stvara emocionalna stanja koja dovode do napada anksioznosti, depresije, frustracije, parasomnije i somatizacije, između ostalog.

Somatoformne poremećaje karakteriše hronično prisustvo fizičkih simptoma, koji se ne objašnjavaju nikakvom fizičkom bolešću. Svi podtipovi somatoformnih poremećaja dele jednu zajedničku osobinu; preovlađivanje i postojanost neobjašnjivih somatskih simptoma povezanih sa značajnim stresom i pogoršanjem.

Važno je uzeti u obzir i ovaj poremećaj, prisutan ponekad na početku izostajanja učenika sa autizmom iz škole, uz ispoljavanje fizičkih simptoma, kao što su: bolovi u stomaku, glavobolje, alergije... Poznavajući ovaj poremećaj, strategije delovanja mogu biti:

o  Tretmani ili tehnike za smanjenje anksioznosti i stresa, kao što su oni o kojima smo ranije govorili.

o  Pozitivna sugestija: Somatski simptomi se poboljšavaju uz „pozitivnu” sugestiju o definitivnoj dijagnozi, u poređenju sa „negativnom” sugestijom o neizvesnosti dijagnoze i ishoda.

o  Dajte biomedicinska objašnjenja za simptome i započnite psihosocijalni razgovor kada se učenik požali na njih.

2.3. TEŠKOĆE U UČENJU

Osobe sa autizmom imaju različite karakteristike jedni od drugih, ali imaju različite zajedničke poteškoće u učenju, među kojima možemo naći:

- Uski fokus: odnosi se na akcenat/naglasak koji pada na akcenatski slog jedne reči u rečenici i ističe deo informacije koji ima posebno značenje. Istraživanja su pokazala da osobe sa autizmom mogu imati poteškoća u stvaranju i razumevanju prozodije, a posebno afektivno-emocionalne prozodije zbog poteškoća u razumevanju mentalnih stanja drugih ljudi.

o   Iskoristite tu snagu da učenik bude taj koji obraća pažnju na detalje

o   Unapred navedite obrazac i neka dopune informacije i sumiraju kada pročitaju tekst

o   Kada je u pitanju sumiranje, dajte im tragove koji će voditi njihovu priču.

- Pitanja razvoja jezika: problemi sa jezikom su jedan od glavnih načina na koji autizam utiče na učenje, kao i problemi sa razvojem jezika i kašnjenja u govoru.

Podučavanje dece sa autizmom da poboljšaju svoje komunikacijske veštine je od suštinskog značaja da im se pomogne da ostvare svoj puni potencijal. Najbolji tretman počinje rano, tokom predškolskog uzrasta, i trebalo bi da se bavi i ponašanjem deteta i komunikacijskim veštinama i ponudi redovno jačanje pozitivnih akcija. Roditelji, kao i ostali članovi porodice, treba da budu uključeni u tretman kako bi on postao deo svakodnevnog života deteta.

o   Kao što smo rekli, neophodna je rana intervencija

o   Modelujte upotrebu verbalnog i neverbalnog jezika

o   Podržite jezik sa slikama

- Loše neverbalne veštine: Preovladavaju neverbalni komunikacijski poremećaji kao što su komunikacija očima, znaci rukama, govor tela, izrazi lica i znakovi. Pored toga, usvajanje jezika se dešava na netipičan način, što otežava nastavnicima da primenjuju prakse zasnovane na dokazima za poboljšanje neverbalnih komunikacijskih veština:

o   Eksplicitno podučavajte važnost neverbalnog jezika

o   Vežbajte združenu pažnju: koordinira interaktivno ponašanje između dve osobe u vezi sa događajima ili predmetima.

o   Vršnjačko podučavanje: imitacija, vizuelna komunikacija, zajednička pažnja i razumevanje izraza lica. To je neophodno uputstvo za integrisano okruženje.

o   Modelujte: kontakt očima, propratne gestove uz verbalni govor, proksemije

- Uska ili ograničena interesovanja: su jaka ili intenzivna interesovanja za određene teme ili objekte.

o    Koristite ova uska interesovanja kao polaznu tačku za razne mogućnosti učenja.

o    Mogu da istražuju svoja posebna interesovanja i da nauče da upravljaju načinom na koji komuniciraju sa drugima o tome

- Problemi sa pažnjom: može im biti zaista teško da se fokusiraju na stvari koje ih ne zanimaju.

o    Postoje specifične terapeutske intervencije za sticanje strategija za poboljšanje pažnje

o    Suzite vizuelni prostor da bi obratili pažnju

o    Izbegavajte distraktore: buku, broj vršnjaka, mesto u odeljenju

o    Smjenjujte se

o    Odvratite i preusmerite problematično ponašanje umesto da kažete „stani“ ili „ne“: demonstrirajte šta se očekuje ili koristite gest, umesto da samo date verbalno uputstvo.

2.4. HIPERSENZITIVNOST

Deca sa hipersenzitivnošću mogu preterano reagovati na dodirivanje etiketa sa odeći ili na intenzitet glasnih zvukova. Pošto ponekad ne mogu da filtriraju ili obrađuju senzacije, mogu postati preplavljeni i zatvoriti se, besneti, osećati anksioznost ili postati depresivni.

Osobe sa autizmom mogu biti i hipersenzitivne (preterano reagovanje) ili hiposenzitivne (nedovoljno reagovanje) na širok spektar stimulusa.

- Strategije za pomoć učenicima sa autizmom

Postoje neke strategije koje mogu pomoći učenicima sa autizmom da ublaže simptome koji proizilaze iz hipersenzitivnosti ili hiposenzitivnosti:

o  Model opisnih reči: korišćenje više opisnog jezika pomaže da se identifikuju senzorni problemi.

▪       Dodir/osećaj: sluzavo, lepljivo, pastozno, bodljikavo, masno, gumeno…

▪       Ukus: masan, žilav, svež, penast, ljut…

▪       Vid: sjajan, kriv, ravan, natrpan, zakrivljen, treperi…

▪       Miris: gorak, truo, slan, kiseo, sladak, ljut…

▪       Kretanje: vrtoglavo, migoljavo, puzavo…

▪       Zvuk: prasak, bum, zujanje, cvrčanje, puhanje, klik...

▪       Osećanja: uplašeni, anksiozni, vrtoglavi, frustrirani, iznervirani, zainteresovani, radoznali…

Svi ovi opisi mogu biti dopunjeni karticama ili vizuelnim pomagalima koja će još više pomoći da se identifikuju različite reči.

o  Napravite vizuelnu skalu ili stepen da procenite koliko je previše da bi učeniku bilo komforno.

o  Ponekad je potrebno vreme navikavanja (a intenzitet može biti progresivan): u nekim školama, deci sa autizmom je dozvoljeno da ranije idu na čas da bi se samoregulisali, ili mogu da odu u sobu za senzornu stimulaciju da bi se samoregulisali pre nego što počnu časovi.

o  Korisni alati kao što su: roletne, razmišljanje o mestu na kome se učenik nalazi unutar učionice, postavljanje teniskih loptica za izolaciju zvuka na noge stolica...

o  Proces desenzibilizacije bi se mogao sprovesti na sesijama radne terapije

o  Napravite kutak za umirivanje: pomaže kod senzornog/emocionalnog preopterećenja. To je prostor kreiran na mirnom mestu, opremljen neophodnim instrumentima za samoregulaciju i koji je u svakom trenutku dostupan učenicima, tako da mogu lako da ga pronađu u slučaju osećaja senzorne i/ili emocionalne preopterećenosti. Neophodno je da ima nekoliko elemenata u zavisnosti od učenika sa autizmom koji se nalaze u školi:

▪       Ako je učenik hiposenzitivan, moguće je da je „traga za čulima“, dakle, slušni elementi (muzika ili igračke sa zvucima), vizuelni elementi (svetla, igračke koje se kreću, lopte), taktilni elementi (kao što su senzorne kutije). sa pirinčem, mahunarkama, plastelinom, gelovima), olfaktornim elementima (bočice sa kolonjskom vodom, sapuni, plastelin sa mirisom), oralnim elementima (za griženje) i proprioceptivnim / vestibularnim elementima (jastučići sa teksturama ili šrafovima, predmeti sa vibracijom, sa težinom).

▪       Ako je, s druge strane, profil učenika hipersenzitivan (preterano osetljiv), oni mogu ispoljavati izbegavajuća ponašanja, tako da možete uvesti elemente koji izbegavaju prekomerni zvuk (kacige protiv buke), potražite mračnije područje sa malo intenziteta svetla ili sjaja, koristite senzorne kutije sa mahunarkama, pirinčem ili elementima suvlje teksture za koje znate da vole, teškim predmetima, ćebadima i jastucima.

o  Poteškoće sa promenama i tranzicijama: situacije u kojima učenici ne znaju šta da očekuju izazivaju neprijatnost. Rutina daje osećaj sigurnosti.

▪          Skratite trajanje tranzicije tako što ćete se pripremiti unapred.

▪          Koristite vizuelne rasporede ili vizuelna pomagala za predviđanje organizacije

2.5. ADAPTACIJA PRISTUPAČNOSTI

- Organizacioni faktori: razmišljanje o deci koja prolaze kroz tranziciju, zabrinuta su zbog promena i brinu o sledećim situacijama:

- Formalna i neformalna podrška:

Neophodno je voditi računa o formalnoj i neformalnoj podršci koja je dostupna učeniku sa autizmom i porodici kako bi se uspešno nosili sa situacijama izostajanja. Neki primeri ove podrške mogu biti:

o  Neformalna podrška:

▪       Organizovanje izlaza i ulaza u školu na strukturisan način.

▪       Uspostavite dnevni red ili sistem “putne sveske” - u mnogim školama imaju i onlajn platforme na kojima porodica i nastavnici mogu da razmenjuju informacije o učenicima na dnevnoj ili nedeljnoj bazi.

▪       Odredite partnera koji će delovati kao mentor od kojeg učenik sa autizmom može tražiti pomoć (organizovati domaći zadatak, zapisati domaći, postavljati pitanja...)

o  Formalna podrška:

▪          Sastanak sa tutorom: najmanje jedan na početku školske godine i još jedan za svako tromesečje.

▪          Sastanci sa drugim profesionalcima koji sprovode programe sa svojom decom (nastavnici podrške u učionici ili van učionice, pomoćni nastavnici): najmanje jedan na početku školske godine i još jedan na kraju.

▪          Sastanci sa službama van škole koje učenici pohađaju (kao što su psihološka ili pedagoška udruženja).

- Strategije ili adaptacije koje bi mogle da ublaže posledice izostajanja sa posla

o  Onlajn nastava: u slučaju nekih učenika koji odsustvuju, mogla bi se razmotriti opcija praćenja nastave onlajn, kao što je to počelo da se radi nakon COVID-19. Konkretno, u slučajevima u kojima im anksioznost ne dozvoljava da prate časove uživo ili imaju neka komorbidna stanja, to čini da učenici dugo odsustvuju sa nastave.

Neophodno je razmisliti da li to može pomoći ili je samo rešenje na kratak ili srednji roku. Takođe je neophodno analizirati da li su koristi od onlajn obuke (nastavak sa časovima, učenje smernica za upravljanje anksioznošću, negubljenje znanja...) veće od štete (izolacija, generalizacija na druge kontekste...).

o  Saradnja sa specijalistima za mentalno zdravlje i drugim specijalistima: istraživanje je nastojalo da poveže psihopatološke simptome sa različitim nivoima težine izostanaka iz škole. Utvrđeno je da kod učenika sa mentalnim poremećajem bilo manje podrške u školovanju od učenika bez mentalnog poremećaja.

Na ovaj način studentima sa autizmom koji imaju komorbiditete, kao što su: anksioznost, poremećaji u ishrani, depresija, opsesivni poremećaji... bi koristila bliska saradnja sa specijalistom za mentalno zdravlje, jer bi u nekim prilikama mogli da spreče simptome, ili da ublaže posledice do kojih može doći, kao što je to izostajanje.

o  Terapeutsko-obrazovne učionice: stvaranje terapijsko-obrazovnih učionica otvorilo je pristup mnogim učenicima sa autizmom, favorizujući njihovu obrazovnu inkluziju i sprečavajući rano izostajanje iz škole.

Zahteva koordinisanu akciju svih stručnjaka uključenih u evolutivni proces učenika i predstavlja kombinovani odgovor za učenike sa problemima mentalnog zdravlja koji zbog svoje ozbiljnosti otežavaju prilagođavanje školskom okruženju i ne mogu se rešavati isključivo, iz jedne oblasti. Neophodno je i učešće javnog subjekta, koji priprema Sveobuhvatni plan čiji je cilj da ovakva koordinacija bude delotvorna na precizan, jasan i adekvatan način u cilju unapređenja školske integracije, kao i unapređenja školskog uspeha učenika sa ovim posebnim obrazovnim potrebama.