Strategije za saradnju - Modul 5

1. PROCES TRANZICIJE USREDSREĐEN NA UČENIKA I PORODICU

Prelazak iz osnovne u srednju školu je veliki životni događaj koji može uticati na obrazovni i psihološki razvoj dece (Rice, Frederickson and Seymour, 2010).

Učenici prelaze sa vrha hijerarhije u osnovnoj školi na nivo „novajlije” u srednjoj školi, a to se često poklapa sa početkom adolescencije. To je period značajnih promena u društvenom, strukturnom i akademskom smislu, a od mladih ljudi, čak i od učenika sa autizmom, očekuje se da se na njega prilagode. Ovo je posebno za mlade osobe sa autizmom.

Njihovo telo se menja, a oni ne razumeju zašto.

1.1. Izazovi sa kojima se suočavaju porodice na prelazu iz osnovne u srednju školu

Prelazak (tranzicija) iz osnovne u srednju školu može biti izazov za mnoge učenike, kao i za njihove porodice. Adolescencija je period fizičkog i intelektualnog razvoja koji može probuditi teška osećanja koja deca treba da razumeju i da se nose sa njima.

Prema  istraživanju (O’Halloran, 2010;  Hargreaves et al., 1996, i O’Brien, 2003) postoji istovremeni trostruki prelazak:

·         prelazak iz jedne škole u ​​drugu, ponekad na drugoj geografskoj lokaciji;

·         prelazak iz jedne grupe vršnjaka u novu grupu vršnjaka;

·         važna smena detinjstva u adolescenciju.

Ovaj period tranzicije je još veći izazov za decu sa autizmom, a samim tim i za njihove roditelje. Roditelji precenjuju mnoge izazove sa kojima se deca suočavaju. Međutim, rezultati će se verovatno razlikovati u zavisnosti od specifičnih snaga i poteškoća dece (Maras  & Aveling, 2006).

Prilagođavanje promenama otežava deci sa autizmom da se suoče sa društvenim izazovima prelaska u novu školu:

·         Druga školska zgrada, možda veća od osnovne škole, daleko od njihove kuće;

·         Možda i potreba da koriste javni prevoz;

·         Mnogo učionica umesto jedne.

Deca iz spektra će morati da nauče gde su različite školske usluge dostupne učenicima: kabineti, psiholog, kantina, biblioteka, sportske sale i mnoge druge. Pre svega, moraju znati kako da koriste te usluge.

 U novoj školi, moraće da:

·         znaju kako da pronađu svoje nove učionice;

·         se adaptiraju novoj rutini; rasporedima za svaki dan u nedelji;

·         se upoznaju sa svojim nastavnicima i njihovim različitim pristupima;

·         se upoznaju sa svojim drugovima iz razreda i većim brojem drugih učenika;

·         sklope nova prijateljstva;

·         razumeju nova pravila i norme.

Od ranog detinjstva može postojati jaka veza između majke/oca i deteta. Prema poznatim autorima pionirskih studija objavljenih 50-ih godina prošlog veka: Lorna Ving, Uta Frit i mnogi drugi - stručnjaci i roditelji moraju biti uključeni kao partneri u proces obrazovanja deteta sa autizmom. Od njihovih pionirskih studija pa nadalje, to je neupitna istina.

1.2. Potrebe i očekivanja učenika i porodice u procesu inkluzije škole

Sreća dece je od najveće važnosti za njihove roditelje. To je jedan od razloga zašto su uvek zabrinuti za njihove potrebe i očekivanja pri prelasku iz osnovne u srednju školu.

Postoji nekoliko studija koje razmatraju različite potrebe i očekivanja prema novoj školi sa različitih tačaka gledišta učenika sa autizmom, porodice, nastavnika i ostalih učenika.

Prema rečima porodice, proces inkluzije bi trebalo da počne rano, tokom predškolskog uzrasta, tako da učenik može imati pristup sveobuhvatnom paketu tranzicione podrške. Ovo će smanjiti neizvesnost u vezi sa novom školom i minimizirati anksioznost dece.

Za porodicu je važno da uspostavi ravnotežu između prioriteta socijalne inkluzije i akademskog postignuća kako bi se pomoglo socijalnim i emocionalnim poteškoćama dece tokom pohađanja srednje škole. Iznad svega, moraju se uklopiti, „biti deo stvarnog sveta“, i držati korak sa svojim vršnjacima, iako to ponekad možda nije moguće. Očekivanja da akademski sposobno dete sa autizmom može da se nosi sa socijalnim situacijama u školi nisu uvek dostižna, jer karakteristike stanja mogu da ometaju učenje (Humphrey & Lewis, 2008).

Roditelji i škole imaju različite percepcije uloge škole u ​​procesu tranzicije. U nekim slučajevima, roditelji žele da imaju specijalističku podršku za svoje dete u nespecijalističkom okruženju. Ova situacija može stvoriti probleme u odnosu roditelj-nastavnik zbog frustracije roditelja kada su očekivanja od njihovog deteta neispunjena.

Roditeljska anksioznost nastaje iz dva različita aspekta ukupnog procesa tranzicije. Prvo, roditelji imaju anksioznost da će njihovo dete biti nesrećno u novoj školi i drugo, da tranzicija neće teći glatko.

Postoje neke alternativne metode koje mogu podstaći napredak, kao što su pisane informacije, fotografije i video-snimci. Međutim, nekim školama nedostaju resursi i obuka osoblja potrebna da bi se zadovoljile potrebe njihovih učenika.

Razgovor sa roditeljima određuje specifične materijale/resurse koji se mogu kreirati za decu sa autizmom.

Važno je razgovarati sa autističnim učenicima i njihovim novim vršnjacima, na način koji odgovara njihovom stepenu razvoja, zašto prelaze u novu školu. Čak i ako možda ne razumeju razloge za promenu škole, dopašće im se pozitivni aspekti pohađanja druge škole.

Polazak u novu školu je stres za svakoga, ali pažljiva priprema je ključ uspeha. Stvaranje predvidljivosti o tome kako izgleda školski dan će umanjiti anksioznost i strah.

1.3. Proces tranzicije usredsređen na porodicu

Proces usredsređen na porodicu i dete je metodologija koja olakšava razvoj usluga podrške. Porodica i deca su centar i tačka oslonca. Ceo proces se razvija oko njihovih potreba, snaga, očekivanja, prava, želja i snova.

Proces tranzicije usredsređen na porodicu pomaže porodici i detetu da stvore nove veze i prilike za svoje živote.

Važno je prepoznati i ceniti iskustvo i znanje porodice i ugraditi porodične strategije u proces tranzicije. Porodica se mora smatrati jednim od glavnih činilaca obrazovnog procesa, pri biranju i postavljanju ciljeva i donošenju odluka za postizanje ovih ciljeva. Dakle, porodica mora aktivno učestvovati u izradi individualnog plana za učenika.

Suštinski aspekt ovog modela je osećaj porodice da može imati kontrolu nad događajima u životu učenika.

Model usredsređen na porodicu je povezan sa poboljšanim ishodima roditelja i dece, ali njegova primena može biti izazovna za porodične, profesionalne, organizacione, sistemske faktore i politike.

Za izradu plana tranzicije usmerenog na porodicu od suštinske je važnosti da:

• Poznajete i analizirate očekivanja, percepcije i osećanja učenika o tranzicij;
• Ispunite očekivanja, ispoštujete procedure i otklonite brige roditelja u vezi sa tranzicijom učenika;
• Definišete i prikažete uloge nastavnika i ostalih učesnika (učenika i porodice) iz osnovnih i srednjih škola u procesu tranzicije;

1.4. Uloga članova porodice u procesu tranzicije

Uloga svakog člana porodice je drugačija kao u pozorišnoj predstavi, ali cela porodica može biti zabrinuta oko dijagnoze autističnog deteta ili kako mu/joj mogu pomoći. Veoma je korisno razgovarati sa zdravstvenim radnicima ili drugim stručnjacima koji rade sa detetom.

·         Roditelji igraju osnovnu ulogu u procesu tranzicije svog deteta; oni često blisko sarađuju sa nastavnicima i ostalim stručnjacima u kreiranju individualnog plana za dete.

·         Babe i dede takođe ispoljavaju veliku otpornost, bezuslovnu ljubav i emocionalnu i društvenu podršku prema svojim unucima sa autizmom. Oni mogu biti i u mogućnosti da pomognu: da pružaju socijalnu i emocionalnu podršku; brinu o i provode posebno vreme sa svojim unucima i budu izvor informacija i zagovaranja prava autistične dece u zajednici.

·         Braća i sestre igraju različite uloge u skladu sa svojim godinama i njihovim odnosima sa braćom i sestrama sa autizmom. Oni mogu biti modeli ili vršnjački nastavnici ili “samo” brat ili sestra. Mogu delovati kao „mostovi” u procesu tranzicije ako pohađaju istu osnovnu ili srednju školu kao brat ili sestra.

1.5. Interakcija između učenika, porodice i škole

U osnovnoj školi, kao i pri prelasku u srednju školu, mora postojati organizovan plan koji uzima u obzir različite uloge učesnika.

Saradnja i komunikacija između porodice i škole su važni faktori u omogućavanju uspešne tranzicije deteta sa autizmom.

Utvrđeno je da je zadovoljstvo roditelja školom u korelaciji sa spremnošću škole da sluša i njenom sposobnošću da fleksibilno odgovori na potrebe deteta (Whitaker, 2007).

Međutim, roditelji su prijavili značajne probleme u komunikaciji škole sa njima. Potrebna im je lakša komunikacija kako bi osetili da su njihove brige saslušane. Porodica veruje da loša komunikacija često potiče od nerazumevanja autizma.

Iako su prethodna istraživanja pokazala važnost priznavanja stručnosti roditelja i uključivanja sopstvenih strategija roditelja u školsku praksu (npr. Feinberg & Vacca, 2000; Starrt al., 2001), postoje dokazi da su roditelji često izostavljeni iz donošenja odluka u obrazovanju. (Turnbull et al., 2006) i relativno malo pažnje je usmereno na roditeljska iskustva.

2. SARADNJA SA DRUGIM UDRUŽENJIMA I SPECIJALIZOVANIM STRUČNJACIMA

Jedna od glavnih procedura kojom se obezbeđuje da učenici sa autizmom dobiju neophodan nivo nege i odgovarajuće praćenje pre i tokom procesa tranzicije je saradnja između svih aktera uključenih u različite oblasti zajednice.

Ovaj pristup će biti uspešan ako grupa za saradnju može da radi sve vreme kao stalni tim. Kontinuirani rad svih delova, uključujući porodicu, je od suštinskog značaja za davanje preporuka obrazovnim službama, zdravstvenoj nezi i drugim neophodnim službama za učenike sa autizmom.

2.1. Formalne i neformalne mreže podrške u zajednici

Korišćenje prednosti mreža podrške u zajednici je ključno za poboljšanje kvaliteta života učenika i njihovih porodica i podstiče njihovo stvarno uključivanje u društvo.

Ljudi koji su važni i uključeni u proces tranzicije često se nazivaju Krugom podrške.

Škola, porodica i svi uključeni stručnjaci moraju udružiti snage sa mrežama prirodne podrške kako bi stvorili uslove da porodica i dete žive istinski uključeni u različite kontekste škole i zajednice.

Potrebe, specifičnosti, ciljevi, preferencije i snovi porodice i učenika će odrediti vrstu individualizovane i mreže podrške “krojene“ za svaku od njih.

Šira porodica, prijatelji i komšije mogu biti ključni delovi neformalnih mreža podrške. Najbolji način da se izgradi ova mreža podrške je da im se pomogne da nauče o autizmu i razumeju potrebe autistične dece. Ovo je posebno važno u ranim danima nakon dijagnoze.

Ljudi u mreži podrške treba da razumeju šta autizam znači za dete i porodicu. Potrebno je vreme da se razume. Šira porodica i prijatelji će verovatno na različite načine reagovati na dijagnozu i ponašanje deteta. Neki su možda spremni da odmah podrže dete i porodicu. Drugima je možda potrebno malo duže da shvate kako mogu pomoći.

Proširena podrška porodice može smanjiti opterećenje za roditelje i dati autističnoj deci dodatnu ljubav i negu.

Veća je verovatnoća efektivne podrške ako roditelji uspostave blizak i pouzdan odnos sa mrežom podrške.

Različite mreže komunikacije su veoma važne za proces:

·         Između roditelja i škole;

·         Između osnovne i srednje škole;

·         U okviru škole;

·         Između srednjih škola i eksternih aktera.

Značajan defekt između ovih komunikacionih mreža dovoljan je da tranzicija bude neuspešna.

2.2. Strategije za saradnju sa specijalizovanim stručnjacima

Deci sa autizmom će, pored nastave u osnovnoj školi, možda biti potrebna posebna podrška. Psiholog, logoped, okupacioni terapeut, asistent u nastavi ili drugi pomažu ovoj deci sa posebnim potrebama ili pridruženim stanjima tokom osnovne škole.

Porodica i odgovorno lice u osnovnoj školi moraju uspostaviti kontakt sa direktorom srednje škole ili osobom zaduženom za tu oblast kako bi sa učenikom razgovarali o tretmanu ili strategijama koje se uspešno koriste.

Na primer: strategije koje se koriste za kontrolu izliva besa, za ublažavanje anksioznosti ili za zaustavljanje epileptičnih kriza.

Važno je znati šta motiviše dete da uči i nastavi da radi na zadatku ili kako iskoristiti posebno interesovanje da uključite dete u proces učenja.

Novi razredni starešina ili specijalizovani stručnjaci treba da razgovaraju sa roditeljima o listi ključnih fraza ili određenih ponašanja i šta ona znače. Na primer:

„Moj sin kaže: „Hoćeš li još da se igramo?” kada želi da se završi zadatak. Stalno ponavlja pitanje kada ga ne razume'.

Često postoje rani znaci upozorenja koji se javljaju pre nego što dođe do sloma i oni se mogu podeliti sa nastavnicima kao deo uspešne preventivne strategije.

2.3. Veza između zdravstvenih i obrazovnih stručnjaka u procesu tranzicije

Sve osobe uključene u školu moraju biti predusretljive prema učenicima i njihovim potrebama, posebno onima sa autizmom.

Ponekad imamo čudan osećaj da zdravstveni radnici ne pripadaju školi, da su samo posetioci. To ne sme biti slučaj ni sa jednim učenikom, a posebno sa učenicima sa autizmom. Smatramo da svi učesnici intervencija u osnovnoj školi treba da budu informisani o potrebama učenika sa autizmom.

Veoma je važna veza između zdravstvenih i prosvetnih radnika u procesu tranzicije. Često učenici sa autizmom imaju pridružena stanja povezana sa autizmom, na primer: epilepsiju, ADHD, intelektualnu ometenost. U procesu tranzicije srednja škola mora biti spremna da pruži informacije nastavnicima, nenastavnom osoblju i učenicima.

Partnerstvo sa drugim stručnjacima za mentalno zdravlje će takođe pomoći školskim savetnicima da iskoriste resurse drugih članova multidisciplinarnog tima, što je važna podrška za uspešan prelazak u srednju školu.

Ove mogućnosti za saradnju stvaraju prostor za pripadnike različitih profesija da doprinesu svojim posebnim veštinama bez dupliranja napora.

Efikasno planiranje tranzicije zahteva aktivno učešće svih članova multidisciplinarnog tima, uključujući zdravstvene radnike, nastavnike i učenike kojima je potrebna tranzicija.

3. SARADNJA IZMEĐU SREDNJE I OSNOVNE ŠKOLE

Prelazak iz osnovne u srednju školu je značajan trenutak u životu deteta (Zeedyk et al., 2003). Gubitak poznatih mesta, struktura i ljudi kroz promene u oblastima društvenog i akademskog/školskog života donosi strahove povezane sa nepoznatim i predstavlja značajne izazove. Iako se mnoga deca dobro prilagođavaju ovim promenama (Evangelou et al., 2008), druga se bore da se prilagode – što ponekad može imati štetne posledice, uključujući niže samopoštovanje i pad akademskog napretka, u kombinaciji sa povećanom anksioznošću i depresijom (Ashton, 2008; Galton et al., 2003; West et al., 2010; Zeedyk et al., 2003).

3.1. Strategije za saradnju koje uključuju sve aktere u procesu

Da bi tranzicija bila uspešna, neophodno je da proces planiranja počinje rano, u osnovnoj školi, uzimajući u obzir stavove porodice, stručnjaka / nastavnika / škole i učenika sa autizmom.

Porodice i učenici sa autizmom trebalo bi da igraju ključnu ulogu u ovoj tranziciji. Oni treba da budu deo procesa planiranja i da učestvuju na tranzicionim sastancima.

Dobar strateški plan za tranziciju mora da podrazumeva pristup usredsređen na osobu, holistički pristup koji obezbeđuje interese dece. Ovaj plan ima za cilj da istakne prava dece da izraze svoja mišljenja, potrebe i želje u procesu tranzicije. Ovo je ključno, jer osigurava da se prelaskom u srednju školu dobro upravlja, da bude personalizovan, prikladan i smislen za svakoga.

·         Za glatku i uspešnu tranziciju, plan mora biti organizovan u strukturisanom pristupu.

·         Ako je potrebno, plan tranzicije treba pravilno podeliti na male faze/korake kojima se može lako upravljati.

·         Vodeći stručnjak tranzicionog procesa za srednju školu, zajedno sa porodicom i nastavnicima osnovne škole treba da osmisli plan tranzicije koji sadrži detalje o snagama ali i oblastima u kojima može biti potrebna dodatna podrška (ovo takođe treba da uključi sve senzorne probleme sa kojima se učenik suočava).

Dobro partnerstvo između nastavnika i roditelja će pomoći da se razviju i primene sve strategije i metodologije predložene u planu.

3.1.1. Na koji način osnovna i srednja škola treba da sarađuju da bi unapredile process tranzicije za svoje učenike?

Za unapređenje procesa tranzicije i prilagođavanje novog obrazovnog konteksta iz osnovne u srednju školu i prevazilaženje prepreka uspešnoj tranziciji, ključno je razviti intervencije koje modifikuju školsko okruženje;

Prelazak između škola mora uvažavati razvoj dece/učenika, tako da osnovna škola bude i služi kao osnova za razvoj učenika u narednim ciklusima (Melo, 2009).

Postoje fundamentalni aspekti kada se govori o školskoj tranziciji: socijalna i institucionalna adaptacija, prilagođavanje novom školskom vremenu i prostoru; obrazovni sekvencijalni/nastavni plan i program; kontinuitet između osnovne i srednje škole; razvoj deteta; vrsta prelaza; izgradnja mostova i minimiziranje barijera (Evangelou et al., 2008).

Da bi se osigurali ovi fundamentalni aspekti:

• Ključno je da svi učesnici (porodica, učenici, nastavnici iz osnovne i srednje škole i drugi) rade zajedno kako bi osigurali nesmetanu tranziciju za autističnog učenika

·         Tranzicije treba planirati mnogo unapred: to može značiti da bi prvi formalni sastanak planiranja sa srednjom školom trebalo da se održi u osnovnoj školi (npr. obe škole treba da razmene preglede svojih nastavnih planova i programa i pedagoških praksi)

·         Treba uspostaviti prelazni protokol za sprovođenje procesa evaluacije. Protokol se može lako ažurirati nakon evaluacije od strane učenika, roditelja i nastavnika.

• Vodeći stručnjaci u procesu tranzicije za srednju školu, sa porodicom i nastavnicima u osnovnim školama, treba da izrade plan tranzicije sa detaljima o prednostima i oblastima u kojima može biti potrebna dodatna podrška.
• Osigurajte da je plan tranzicije pravilno podeljen na male i upravljive faze/korake, ako je potrebno.
• Uspostavite raspored tranzicije koji se, ako je potrebno, može prilagoditi.
• Održavajte sastanke nastavnika dve škole uz učešće defektologa pre i tokom tranzicije radi prenošenja informacija o specifičnim karakteristikama učenika i njihovim poteškoćama, pristupu nastavnom planu i programu i drugim važnim pitanjima.

·         Obe škole treba da sarađuju i organizuju dodatne posete ili nekoliko aktivnosti koje uključuju učenike, roditelje, nastavnike i osoblje iz obe škole.

Za toplu, pozitivnu i uspešnu tranziciju, strategije moraju biti osmišljene i planirane, uključujući sve osnovne aktere ove tranzicije što je moguće bolje: učenike, njihove porodice, ali i zajednicu osnovnih i srednjih škola (ostale učenike, nastavnike, defektologe, upravu škole, asistente, psihologe i drugi terapeute itd.).

3.2. Strategije za pripremu prelaska iz osnovne u srednju školu

Razumevanje ključnih faktora koji leže u osnovi uspešne školske tranzicije,na nivou deteta, ali i u širem kontekstu porodice i školskog okruženja, je stoga od velike važnosti, posebno za decu koja su u riziku od negativnih tranzicionih iskustava. (Chung et al., 1998).

3.2.1. Kako osnovna i srednja škola mogu pomoći da se stvori predvidljivost i olakša nova školska tranzicija?

Osnovna škola:

Nastavnici i učenici osnovnih škola treba da kreiraju planove koji imaju za cilj prelazak u srednju školu.

·         Nastavnici u osnovnim školama mogu odvesti učenike na ručak u srednjoškolsku kantinu ili u biblioteku kako bi ih upoznali sa okruženjem;

·         Nastavnici u osnovnim školama mogu napisati socijalnu priču o prelasku iz osnovne u srednju školu. Istaknite najveće razlike i promene između dve škole kako biste izbegli anksioznost kod dece;

·         Nastavnici u osnovnim školama mogu prilagoditi osnovno okruženje tako da odražava promene u srednjoj školi.

Srednja škola:

·         Organizujte obilazak zgrade i učionica za osnovce i porodicu;

·         Obezbedite tlocrt nove škole i označite odgovarajuće prostorije;

·         Obezbedite fotografije relevantnih oblasti (npr. igralište, učionica, kantina, biblioteka, itd.) i nastavnika i školskog osoblja koji će biti važni za učenika;

·         Obezbedite kontrolnu listu školskih rutina sa kojima će se učenik upoznati;

·         Osigurajte da srednjoškolska zajednica bude svesna snaga, potreba i interesovanja učenika;

·         Pripremite informativni letak o novoj školi, koji sadrži broj telefona, istoriju škole, rasporede, nastavnike, uslugu ručka i druge važne informacije;

·         Organizujte sastanak za roditelje kako bi bili svesni svoje važne uloge u podršci tranziciji.

·         Dajte porodicama informacije o:

-          osnovnim pravima i dužnostima učenika i roditelja/staratelja;

-          njihovoj osnovnoj ulozi u školskom putu učenika i stavovima koje treba usvojiti tokom cele godine;

-          školskim uslugama.

·           Mere koje unapređuju školski upeh:

-          važnost dobre ishrane;

-          broj sati sna prema uzrastu dece;

-          svakodnevni dijalog o školskom životu;

-          vreme za učenje u odnosu na vreme za igru;

-          zadaci i/ili problemi u ponašanju; 

-          provera gradiva za sledeći dan.

Osnovna i srednja škola zajedno:

·         Nastavnici i učenici srednjih škola mogu organizovati posete osnovnoj školi radi iniciranja ličnih kontakata i predstavljanja karakteristika buduće škole.

·         Srednja škola može pozvati učenike osnovnih škola i njihove porodice da učestvuju u školskim aktivnostima.

·         Nastavnici i učenici osnovnih škola treba da posete buduću školu i uzmu učešće u nekim aktivnostima.

·         Učenici osnovnih škola treba da učestvuju u vannastavnim aktivnostima u novoj školi.

·         Nastavnici mogu da ohrabre razmenu pisama između učenika obe škole.

Porodica treba da bude uključena u projekte tranzicije škola:

·         Posetite školu bar jednom sa detetom pre nego što počne školovanje.

·         Napravite knjigu fotografija i informacija koje vam daje škola (odgovarajuće školske oblasti, nastavnici i školsko osoblje). Ova knjiga služi za upoznavanje pre početka škole.

·         Planirajte postepeni prelaz za početak škole (npr. nekoliko sati dnevno).

·         Planirajte nekoliko sastanaka kako biste podelili informacije o projektima školske tranzicije i svim povezanim aktivnostima.

3.2.2. Koje strategije u korist tranzicije mogu da koriste svi akteri?

Koristite vizuelnu podršku:

Vizuelna podrška može pomoći učeniku da razume šta će se dešavati sa tranzicijom i da ojača verbalnu komunikaciju. Važno je koristiti jasan jezik i dati učeniku vremena da obradi ono što je rečeno. Ove vizuelne podrške treba da budu slične u različitim kontekstima učenikovog života.

Poznavanje novog školskog okruženja i rutina kroz vizuelnu podršku može olakšati prelazak u novu školu.

Dobra je mera primeniti sredstva komunikacije kako bi se pomoglo komunikacijskim potrebama autističnih učenika.

Uspostavite efikasnu komunikaciju:

Podelite informacije sa svom školskom populacijom o potrebama učenika, o tome šta mu se sviđa, šta mu se ne sviđa, njegovim sposobnostima i poteškoćama.

Koristite socijalne priče:

Socijalne priče su kratki opisi određene situacije, događaja ili aktivnosti, koji uključuju specifične informacije o tome šta možete očekivati u toj situaciji i zašto. Možete kreirati socijalnu priču kako biste pomogli deci da znaju šta da očekuju u novoj školi.

Pripremite trenutno okruženje:

Škola koju učenik trenutno pohađa treba da organizuje individualni ili grupni rad i uključi aktivnosti u nastavni plan i program kako bi olakšala proces.

3.3. Strategije za topao i pozitivan prijem novih učenika u srednjoj školi

Veoma je važno da cela školska zajednica (nastavnici, osoblje, učenici) uvide izazov i benefite prihvatanja osoba sa autizmom.

Ako direktor dobro poznaje autizam i ima pozitivan stav prema inkluziji osoba sa autizmom, on će unaprediti toplu dobrodošlicu novim učenicima i njegov primer će podstaći uključivanje celokupne školske populacije.

3.3.1. Šta srednja škola treba da uradi kada novi učenik krene u školu?

Kada dete krene u novu školu, pored prethodno dobijenih informacija, važno je da svi ljudi uključeni u proces tranzicije rade zajedno..

•        Identifikujte lidere, odrasle i učenika, za pomoć u procesu tranzicije stvaranjem tima “ambasadora dobrodošlice“.

•        Neka učenike osnovnih škola dočekuju direktor i nastavnici i obaveštavaju ih o pravilima i funkcionisanju službi, rasporedu i drugim važnim stvarima.

•        Organizujte obilazak objekata sa vodičem u pratnji školskih drugova.

•        Koristite druge učenike za podučavanje učenika sa autizmom da unapredite odnose među učenicima.

•        Uključite udruženje roditelja u dobrodošlicu novim porodicama (učenicima i roditeljima) zajedno sa školskim osobljem.

•        Kreirajte radne grupe koje će uključiti porodice u donošenje odluke za unapređenje školovanja.

•        Informišite porodicu o raspoloživim resursima i partnerima u školskoj zajednici i široj zajednici.

•        Podignite svest i obezbedite znanje o autizmu za nastavnike, vannastavno i tehničko osoblje.

•        Pružite specifičnu obuku za nastavnike i ostalo školsko osoblje, kako bi se obezbedili instrumenti koji će im pomoći da rade sa svakim učenikom sa autizmom prema njegovom/njenom profilu

•        Napravite usluge podrške i bezbedan prostor kako bi se učenik sa autizmom mogao opustiti kad god je to potrebno.

•        Dajte učeniku i porodici jasan raspored označen bojama. Imaće priliku da razgovaraju o svakodnevnim aktivnostima izbegavajući povećanje anksioznosti.

Dodatne strategije koje mogu biti korisne

·         Identifikujte, procenite i usredsredite se na one veštine i oblasti učenika kod kojih će biti potrebna podrška na času.

·         Uključite porodicu u razvoj i primenu zajedničkog pristupa učenju kod kuće i u školi.

·         Zamolite porodicu da da informacije o tome kako da se nosite sa bilo kojim specifičnim ponašanjem ili opsesijama. Ako su vizuelne podrške kao što su PECS ili MAKATON prethodno korišćene, moglo bi biti neophodno da budu dostupni u školi.

·         Kada su određeni koncepti kao što je koncept vremena teški za učenike sa autizmom, oni mogu imati koristi od eksplicitnih vizuelnih znakova ili uputstava koji će im pomoći da procene napredak dana i upravljaju svojim vremenom. Npr. nastavnici mogu:

-          Da daju usmeni podsetnik ili odbrojavaju,

-          Uključe tajmer tokom zadatka ili koriste sat.

·         Učenici sa autizmom mogu imati složene senzorne probleme u vezi sa mirisom, bukom i svetlima u školskom okruženju. Škole mogu primeniti razumna prilagođavanja kako bi pomogli učenicima da se osećaju prijatnije, na primer, dozvoljavajući im:

-          Da koriste umirujuće i poznate mirise u svojoj blizini;;

-          Da koriste naočare za sunce ili čepiće za uši kada su osetljivi na jako svetlo ili buku;

-          Da uđu u prostor (npr. kantinu) ranije pre nego što buka dostigne maksimum da bi se učenicima pomoglo da se nose sa glasnim zvukovima.

3.3.2. Šta porodica može da uradi kada učenik pođe u srednju školu?

·         Omogući/pošalje poznate stvari da budu blizu detetu kako bi se ono osećalo sigurnije;

·         Korišćenje vizuelne podrške za kreiranje vizuelnog rasporeda može pomoći detetu da razume šta se dešava;

·         Da pohvali učenika i način na koji se nosi sa promenom i prilagođavanjem na novu rutinu.  

·         Da održava redovan kontakt sa osobljem koje radi sa detetom kako bi znali kako ono napreduje. Ako primeti da se škola ne bavi njime kako treba, da obavesti osoblje i dogovori sastanak

·         Da učestvuje u razvoju aktivnosti ili školskih projekata prema svojim mogućnostima.

3.4. Primeri dobre prakse za uspešnu tranziciju

Školska zajednica mora da bude radna snaga koja prihvata, razume i prepoznaje snage koje autistične osobe mogu doneti društvu. Ova akcija i stav imaju uticaj na budućnost zajednice razumevanja i prihvatanja.

Stoga je neophodno definisati i razviti akcioni plan za inkluziju učenika sa autizmom sa jasnim ciljevima i strategijama koje uključuju školsku zajednicu. Ovaj plan moraju izraditi ljudi koji su lideri u školi.

Ovi lideri (učenici,  nastavnici…) treba da pruže informacije o autizmu celoj školi; organizuju debate i diskusije na tu temu, daju primer drugima, posvećujući svoje vreme podršci deci sa autizmom.

Mogu da unapređuju i razvijaju svoje društvene veštine u različitim vremenima i kontekstima škole – na igralištu, u vreme ručka ili u učionici;

Oni takođe mogu da angažuju druge učenike i nastavnike da pozovu nove učenike da budu članovi muzičke grupe, hora ili pozorišne sekcije.

Ponekad, samo pozivanje novog učenika njegovim imenom, osmehivanje ili mahanjem u znak pozdrava – može biti znak prihvatanja učenika sa autizmom.

4. REFERENCES

Jordan, R., & Jones, G. (1999). Meeting the needs of children with Autistic Spectrum Disorders. London: David Fulton Publishers.

Powell, T.H., Hecimovic, A., Christensen, L. (1992). Meeting the Unique Needs of Families in Dianne E. Berkell (edit) AUTISM, Identification, Education and Treatment. USA: Lawrence Erlbaum Associates Pub.

Schilmans, C., Vermeulen, P. (2003). Colaboração entre pais e profissionais: Uma pedra fundamental no desenvolvimento da qualidade dos serviços: I: O modelo. Livro de Actas. Proceedings 7th International Autism – Europe Congress. Centro de Congressos de Lisboa, Portugal, 14-16 Novembro 2003. p. 235.

Schilmans, C., Vermeulen, P. (2003). Collaboration between parents and professionals: a cornerstone in the development of quality of services: I: The model. Livro de Actas. Proceedings 7th International Autism – Europe Congress. Centro de Congressos de Lisboa, Portugal, 14-16 Novembro 2003. p. 235. 

De Clerq, H. (2003). Ensinar a reconhecer, nomear, compreender e comunicar emoções. Experiências e introspecções do meu filho Thomas. Livro de Actas. Proceedings 7th International Autism – Europe Congress. Centro de Congressos de Lisboa, Portugal, 14-16 Novembro 2003. p. 233.

Deacy, E., Jennings, F., & O’Halloran, A. (2015). Transition of students with autistic spectrum disorders from primary to post-primary school: a framework for success. Support for Learning, 30 (4), 292-304.

Fortuna, R. (2014). The social and emotional functioning of students with an autistic spectrum disorder during the transition between primary and secondary schools. Support for Learning, 29 (2), 177-191.

Frith, U. (1989). Autism: Explaining the Enigma (1^st ed.). Wiley-Blackwell

Hebron, J. S. (2018). School connectedness and the primary to secondary school transition for young people with autism spectrum conditions. British Journal of Educational Psychology, 88, 396-409.

Makin, C., Hill, V., & Pellicano, E. (2017). The primary-to-secondary school transition for children on the autism spectrum: A multi-informant mixed-methods study. Autism & Developmental Language Impairments, 2, 1-18. https://journals.sagepub.com/doi/pdf/10.1177/2396941516684834

Neal, S., & Frederickson, N. (2016). ASD transition to mainstream secondary: a positive experience? Educational Psychology in Practice, 32 (4), 355-373.