Izostajanje iz škole - Modul 4
1. GLAVNI RAZLOZI
1.1. FAKTORI RIZIKA I PRVI ZNACI UPOZORENJA
Teorijski pristupi i istraživanja o izostajanju sa nastave i napuštanju škole fokusirali su se na različite aspekte procene faktora rizika i sprečavanja izostanaka iz škole. Dakle, rezultati pokazuju sledeće faktore rizika u zavisnosti od analiziranih aspekata: društveni i porodični faktori, pojedinac, karakteristike učenika, njihovo akademsko ponašanje i škola.
Društveni faktori rizika: ako su učenici pripadnici manjinske rase/etničke pripadnosti, manjinskog jezika, niskog socio-ekonomskog statusa, porodične strukture ili ako je nivo obrazovanja roditelja nizak.
Faktori rizika u porodici: siromaštvo i socijalna nesigurnost, porodice sa jednim roditeljem, nestrukturirane porodice, socijalno rizično ponašanje u porodici, nedostatak discipline i roditeljske kontrole, zanemarivanje, porodični događaji kao što su razvod ili razdvajanje, gubitak ili žalost, mentalno i fizičko blagostanje roditelja - prisustvo anksioznost kod roditelja.
Faktori rizika vezani za pojedinca: nemaju vezu sa vršnjačkom grupom van škole, prisutni su asocijalno ponašanje, izolacija u razredu, nasilne situacije, nizak intelektualni kapacitet, produžena ili teška bolest.
Akademski faktori rizika: niske ocene, loš prosek, nizak akademski uspeh, niska obrazovna očekivanja, rano ponavljanje kurseva ili problemi u ponašanju, pritisak nastavnih planova i programa ili kognitivnih zahteva.
Škola: klima i odnosi između nastavnika i učenika, ne negovanje odnosa među jednakima, prelazak u srednju školu, nedostatak dobre komunikacije roditelja i škole.
Tradicionalno, smatra se da su učenici odgovorni za svoju odluku da izostanu iz škole ili napuste školu, što znači okrivljavanje žrtava, oslobađanje škole ili konteksta jer ne mogu ništa da urade u vezi sa spoljnim faktorima rizika (siromašna porodica, nedostatak veština ili intelektualnog kapaciteta za akademski uspeh ili ne vrednovanje obrazovanja...). Ove atribucije odgovornosti prema ličnosti, u ovom slučaju odsutnog učenika sa autizmom, koji se generalno smatra „neodgovornim“, čini da su neki učenici ponekad ubeđeni da stvari stoje tako, da im je to u prirodi. Ova konvencija je u psihologiji poznata kao samoispunjavajuće proročanstvo.
Bilo bi jednako pogrešno kriviti isključivo društvo, porodice ili učenike, kao i da je škola isključivo odgovorna za izostanak. Uključivanje svih društvenih učesnika je od suštinskog značaja za, s jedne strane, poznavanje faktora rizika, njihovo uzimanje u obzir i mogućnost njihovog ublažavanja, a s druge strane, rano intervenisanje kada se otkriju prvi znaci:
